Agostino di Bartolomei - Un capitano vero
Fudbal je u svojoj suštini uvek bio i ostaće igra, ono što donosi najčistiju dečju radost, a on je bio tužna, neshvaćena umetnička duša. Kao čovek van svih banalnosti koje ova igra sa sobom nosi početkom osamdesetih – može se objasniti i činjenicom da je dete iz srca Rima – imao je sve potrebno da postane „osmi kralj“ svoga grada. Danas to zovu Princ Rima, a titula je oličena u još jednom velikom asu – Frančesku Totiju. Agostino di Bartolomei, prvi pravi Rimljanin kapiten u istoriji Rome, ili kako to Italijani vole da kažu Un capitano vero, udario je temelje kulta kapitenstva koji u 21. veku ovaj klub izdvaja od ostalih i čini ga posebnim.
Ima nešto specifično u tim okorelim Romanistima. Skloni su krajnostima. U igrača se zaljubljuju na prvi pogled ili ga nikada ne prihvate kao svog. Idolopoklonstvo je posebna priča i taj greh s njihove strane malo igrača je doživelo. Agostino di Bartolomei, za navijače i prijatelje Diba, Nino ili Ago, tu ljubav na prvi pogled nije doživeo. Kada je ušao u prvi tim, trener Vučice bio je Nils Lidolm, glavna poluga onog čuvenog Milanovog trija Gre-No-Li (Gren-Nordal-Lidolm). Prepoznavši u osamnaestogodišnjem momku strašan potencijal, gurnuo ga je u vatru po cenu izbacivanja iz ekipe kapitena i ljubimca navijača Franka Kordove. To nije moglo da prođe tek tako...
Na povratku s jednog od gostovanja Juventusu, automobil u kojem je bio Di Bartolomei presretnut je na putu. Diba je, kaže legenda, dobio nekoliko šamara, jer je iz tima istisnuo klupsku legendu. Klinac je posle toga poslat na kaljenje u Vičencu, a Kordova nazad u prvih 11. Niko tada nije nije mogao ni da zamisli da će taj isti kapiten preći u Lacio, odnosno da će Di Bartolomei postati njegov naslednik.
"Bio sam introvertan od detinjstva. Nisam igrao fudbal s ostalom decom, šutirao sam loptu u zid i tako trenirao. Tek kasnije grupa je za mene postala nešto normalno", prepričavao je Diba svoje detinjstvo u jednom od retkih intervjua koje je dao.
Baš ta povučenost bila je njegova najveća prepreka na putu do pijedestala koji mu je pripadao. Mnogi su to videli kao nepotrebnu gordost, nadmenost... On je voleo muzeje, Dostojevskog, operu, a da bi za života postao fudbalska ikona „nedostajali su mu teleći pogled i agresivnost Frančeska Gracijanija“. Tako je napisao Đani Mura, legendarni italijanski novinar.
"On se nikada na terenu nije pomerio ako za to nije bilo neke preke potrebe".
Italijani ga danas, 20 godina nakon smrti, porede s Andreom Pirlom. Sva ta jednostavnost u pokretu i potezu zapravo se odjednom pretvorila u genijalnost. I više niko ne pominje brzinu. Nije je imao. Zbog toga nikada nije doživeo da zaigra za nacionalni tim...
"Ago je za mene bio i ostao prvi i jedini kapiten Rome. Čak više nego Toti. Kažu da je previše ćutao? Pa ćutao je kada nije imao šta pametno da kaže! Ja samo znam da se za svoje saigrače borio više nego iko. Pravi kapiteni nikada ne umiru", rekao je Emilijano Fabri, autor mnogih knjiga i priča o Romi.
GDE JE BIO FALKAO?
A sve ono kapitensko, ono što jedan vođa mora da ima – a nisu u pitanju krici i urlici s pozivom u boj – Diba je pokazao u utakmici koja je trebalo da Romu svrsta u društvo najvećih klubova Evrope.
Bila je Vučica jača od Rimskog carstva u sezoni 1983/1984. I finale Kupa šampiona igralo se na Olimpiku. Zbog svih okolnosti ispostaviće se da je to meč koji je Agostinu di Bartolomeiju došao glave. Posle 120 minuta velike borbe na Olimpiku s Liverpulom rezultat je bio 1:1. Penali je trebalo da odluče ko će biti novi šampion Evrope. Italijanski izveštači zabeležili su da se tišina uoči prvog šuta Stiva Nikola na Olimpiku ne može meriti ni s onom tokom uskršnje mise. Promašaj! Gracijani je već počeo da plače, on je prvi određeni izvođač za Romu. Ide prema golu, a na putu ga presreće Di Bartolomei i otima mu loptu. Lidolm je samo mahanjem glavom odobrio.
Čudno je Diba izvodio penale – zaleti se, pa skoro da stane pre udarca i opali iz sve snage, a telo ostane onako pod 90 stepeni – ali lopta se bez greške uvek zarila u mrežu. Taj čudesni Grobelar, koji će potom odbraniti udarce Bruna Kontija i Gracijanija u ključnom momentu, nije imao nikakvih šansi.
Bilo je jasno od samog početka da Čičo Gracijani nije igrač za ovakve utakmice. Ali morao je da šutira odlučujući penal. Morao je, jer je Falkao to odbio da uradi. Taj budući „osmi kralj Rima“... Gracijani je loptu poslao preko gola Liverpulovog brke, a Kenedi je pogodio bez problema. I Rim je ponovo pao.
Danas je svima jasno – za mađioničara iz Brazila to je bio samo posao koji nije želeo da obavi loše, jer nije verovao u sebe, a za Agostina di Bartolomea to je bilo mnogo više. Šta se dogodilo u svlačionici posle utakmice verovatno se nikada neće saznati. Priča se da je Diba čak potegao pištolj na Falkaa...
PUCANJ U SRCE
Smrt? Usledila je 10 godina nakon ovog čuvenog meča. Na isti dan. Bio je 30. maj 1994. Di Bartolomei se iz Rima preselio u San Marko, nadomak Salerna, gde je živela porodica njegove supruge. Tu je kupio kuću i završio karijeru u trećeligašu Salernitani. U svom novom domu, na balkonu, izvršio je samoubistvo. Ustao je rano, ispratio sina Luku u školu i jednim od svoja dva pištolja „Smit i Veson“, kalibra 38, pucao u srce. Ostao je na mestu mrtav.
Dan na koji je Di Bartolomei izvršio samoubistvo jasno je ukazivao na razloge ovakvog postupka, ali pre svega toga Ago je doživeo i previše poniženja – fudbalski svet oko njega u isto vreme toliko se promenio da mu je postao stran – pa je zapao u ozbiljnu depresiju. Iz Rome je, takoreći, najuren. Tog dana nešto je puklo između između njega i Rima. Ugovor s Romom mu je na kraju 1984. isticao, a bio je previše ponosan da bi sam zatražio razgovor kod nadležnih. Bilo je jasno da se Lidolm vraća u Milan, odnosno da na klupu dolazi kuražni Sven Goran Erikson, kome ne trebaju „bivši igrači“.
"Zašto odlazim? Nemam pojma. Znam samo da se osećam kao nakaza".
