Ah, 99.99% SVIH borilackih scena u svim filmovima i serijama su djetinjaste i nemoguce. Pa ih opet svi gledaju. Sada izgledaju malo "ozbiljnije" nego ranije - za primjer prave djetinjastosti pogledati bilo koji B. Spencer i T. Hill filmova 
. Sada izgledaju atraktivne ali su svejedno nemoguce... Od svih filmova i serija koje sam pogledao u zivotu, samo su prva 2 filma od S. Seagala i prvi Bourneov identitet imali uglavnom "pravu stvar". A kad npr. Van Dammeu doleti u glavu francuski kljuc od metar i po duzine (i jos u letu radi zvukove "vush vush" kao helikopterska elisa), on padne i nakon pola sekunde skoci s poda u stilu "nista mi nije, samo si me naljutio" 
Eh, kolega, muke tvoje... Voliš da gledaš borilačke scene, ali ti se čine nerealnim. Prava dilema.
Nego to što te scene izgledaju "ozbiljnije" nego ranije, po mom mišljenju ih čini samo još više neverovatnim. Postoje bezbrojni primeri, a ti baš pomenu Bada i Terensa. Pa kad sam išao da ih gledam išao sam da se smejem, nisam ni želeo neku "ozbiljnu" tuču. Oni na to nisu ni pretendovali za razliku od ovih "ozbiljnih".
Napraviti realnu scenu borbe na filmu, a da ona potraje neko "filmski prihvatljivo vreme" mislim da nije ni moguće, jer borbe toliko ne traju. Pre više od 20 godina RTZ je prikazivala mini seriju "Lav od Flandrije". U njoj je prikazan jedan mačevalački megdan. Iziđu dva tipa sa mačurinama dugim više od metar, započnu megdan i - hop! Sve je bilo gotovo ni za deset sekundi. Jedan je zvekn'o drugog onom mačurinom i ostavio ga da krvari i naravno, umre. Ni razmene udaraca, ni visprenih doskočica, ni "letnji dan do podne". Ni u kom slučaju filmski.
Na kraju, potpuno se slažem za prva dva filma Stivena Sigala.
