Nakon skoro tri godine od pokretanja, osvežavam temu, jer želim da vas podsetim na ovaj dragulj Vitoria De Sike.
Od tone gigabajta raznih vrhunskih savremenih serijala, ovi dragulji iz prošlosti ostanu često zaboravljeni, a ponovo pronađeno blago uvek lepše sija nego novo.
U 6 priča (u američkoj verziji 2 priče su izbačene) oslikan je Napulj sredinom prošlog veka. Ništa se tu ne dešava preterano uzbudljivo, ljudi viču jedni na druge, smeju se, dosađuju se, bivaju razočarani, srećni, sahranjuju se... sve ono što se dešava i u običnom životu. Reditelj je tako vešto i sa takvom tenzijom dočarao svaki trenutak da se film gleda sa većim uzbuđenjem nego i najuzbudljiviji triler. Trenutak kada bivša prostitutka odlučuje o svom životu, stojeći na ulici, kamera je fiksirana na njen izražaj koji kao da je izvajan u statui. Gledate šta će uraditi, i šta god da je uradila vi ste zadovoljni jer život zaista jeste poput onog u ovom filmu, kao italijanska pica. Malo testa, malo soli, malo šećera, slatkasti ili ljutkasti dodaci, brzo spremljen i još brže potrošen.
Ocena od srca 10/10
P.S. U drugom segmentu filma, (sa Sofijom Loren), prodavac pica taj specijalitet sprema na način koji nema veze sa onim što danas zovemo pica. Možda je to nešto što ima isključivo veze sa Napuljom? Testo proprži u vrelom ulju i to je to... Gotovo za pola minute?!?
Tema: L'oro di Napoli (1954) (Posjeta: 1104 )